Upravo ste saznali da morate da uzimate insulin i pomalo vas obuzima panika: plašite se igle, strepite od hipoglikemije, ne znate kako ćete se snaći s brojanjem kalorija, prilagođavanjem doza… Verujte, nema nikakvog razloga za strah: vrlo brzo ćete se uveriti da je ubod iglicom pena gotovo neosetan, da hipoglikemiju apsolutno možete izbeći dobrim balansom između unosa adekvatnih namirnica i fizičke aktivnosti, naravno i obaveznom kontrolom glikemije, a sve će vam to preći u rutinu i, kao i mnogo toga drugog, postaće sastavni deo vašeg života. Imajte na umu da je insulin dragoceni lek koji vam omogućava da živite normalno, punim plućima i bez velikih ograničenja. (Prof. dr Edita Stokić, endokrinolog)
ŠTA JE TO INSULIN?
To je hormon koji nastaje u posebnom delu pankreasa – Langerhalsovim ostrvcima, čiji su sastavni deo beta-ćelije odgovorne za lučenje insulina. Osim što učestvuje u brojnim metaboličkim procesima, zadatak ovog hormona jeste i regulisanje nivoa glukoze u krvi i snabdevanje ćelija šećerima – gorivom neophodnim za njihovo normalno funkcionisanje. Mehanizam je vrlo jednostavan: povećanje koncentracije glukoze u krvi iznad određene vrednosti predstavlja signal za lučenje insulina koji ubrzava transport glukoze u ćelije mišića i masnog tkiva, gde se ona dalje razlaže.
KADA SE PRIMENJUJE?
Ukoliko beta-ćelije ne proizvode dovoljno insulina ili organizam ne reaguje na taj hormon (insulinska rezistencija), dolazi do nagomilavanja glukoze u krvi i nastaje oboljenje poznato kao dijabetes melitus. Postoje dve vrste ovog poremećaja, za koji se smatra da je autoimunog porekla: u slučaju dijabetesa tipa 1 ne funkcioniše gotovo ceo fundus beta-ćelija i neophodna je potpuna nadoknada insulina. Kada je reč o dijabetesu tipa 2, gubitak sićušnih ”proizvođača” hormona samo je delimičan pa se na osnovu stadijuma oboljenja određuje i terapija koja je kombinovana a sastoji se od uzimanja medikamenata i primene insulina, obično u jednoj dozi, najviše u dve, na dan.
KAKO SE PROIZVODI?
U početku se u terapiji koristio prečišćeni svinjski, ređe goveđi, insulin, ali zahvaljujući napretku farmaceutske tehnologije, osamdesetih godina prošlog veka prešlo se na proizvodnju takozvanog humanog insulina (”mutnog”), sintetičkog hormona sličnog onom koji se luči u pankreasu. Daljim usavršavanjem dobijeni su insulinski (”bistri”) analozi – supstance nalik na humani insulin, ali s nešto izmenjenom molekulskom strukturom koja im obezbeđuje bolju rastvorljivost i delovanje koje je mnogo sličnije ljudskom insulinu. U krvotok ulaze ciljano – vrlo brzo ili veoma sporo, pa znatno doprinose optimalnoj kontroli šećera u krvi. Pogodniji su za sprečavanje hiperglikemije nakon obroka i noću, ali i u svim drugim slučajevima naglog i velikog skoka glukoze, a dobro su se pokazali i kad je reč o hipoglikemiji, koja se apliciranjem analoga javlja mnogo ređe. Danas se koriste obe vrste koje se proizvode s različitim brzinama delovanja, ali analogni ima prednost – iako je mnogo skuplji.
Još informacija o insulinu, saznaćete na strani 2.
Pages: 1 2
