”Iako mi je rečeno da ću ubuduće morati da promenim navike, nastavio sam da se bavim aktivnostima kao i većina mojih vršnjaka. U školi sam briljirao, a paralelno s tim bavio sam se glumom, muzikom, fotografijom, sportom… Moj život je dobio neki drugi ritam, ali ni u čemu se nije razlikovao od života drugih mladih ljudi”, kaže Uroš Bogdanović iz ”Plavog kruga”
Urošu Bogdanoviću (20) iz Zaječara dijabetes tipa 1 dijagnostikovan je kad je imao trinaest godina, što ga ne sprečava da živi punim plućima. ”Ne dopuštam da me dijabetes sputava u bilo kom aspetku života: upisao sam drugu godinu Pravnog fakulteta, bavim se sportom, muzikom, fotografijom, putujem i družim se s vršnjacima. Odnedavno sam angažovan i u ’Plavom krugu’”, predstavio nam se u kratkim crtama ovaj svestrani mladić, pre nego što nam je ispričao svoju životnu priču.
Klasični simptomi
Bio sam u sedmom razredu kad mi je dijagnostikovan dijabetes. Obično su majke te koje prve primete kada ”nešto nije u redu”, pa ni moja nije bila izuzetak. Tad nisam primećivao ništa neobično, ali kad sam kasnije ”vratio film”, shvatio sam da sam imao klasične simptome: konstantan umor, pojačana žeđ, učestali odlasci do toaleta. Prva reakcija mojih roditelja bila je ”to je sve normalno, dete raste i razvija se”, ali tokom zimovanja u Bugarskoj boravili smo u malom apartmanu, pa nije moglo da im promakne da za dan i po popijem balon od pet litara vode, ali i da više puta u toku noći idem do toaleta. Čim smo se vratili kući, odveli su me lekaru.
Spoznaja da bolujem od dijabetesa
Prvi susret s medicinskim radnicima bio je pomalo traumatičan: dok su mi vadili krv u jednoj prostoriji, čuo sam mamu kako plače u drugoj sobi. Nisam najbolje shvatao šta se dešava, ali mi je bilo jasno da postoji problem. Ispostavilo se da imam dijabetes tipa 1. Nasledni faktor je u startu isključen. Istina, bake i deke imale su dijabetes, ali onaj tipa 2 – koji se razvija u poznijim godinama. Saznao sam da postoje studije po kojima određeni virusi, koji se u nekom periodu života unesu/razviju u organizmu, mogu napasti pankreas. Pretpostavka je da sam te viruse zaradio dok sam, kao šestomesečna beba, boravio u bolnici zbog upale pluća i problema sa astmom. No, sve je u sferi nagađanja.
Angažovan na svim poljima
Objasnili su mi da moje telo više ne proizvodi insulin i da ću ubuduće morati da se ponašam drugačije nego što sam navikao. To je bilo lakše reći nego sprovesti u delo. Oduvek sam bio izuzetno aktivan. U školi sam briljirao, a paralelno sam uvek imao neki hobi: gluma, muzika (sviram klavir i gitaru), fotografija. Trenirao sam tenis, košarku, fudbal, odbojku… Mislim da nema sporta u kojem se nisam oprobao – trenutno sam fokusiran na biciklizam. Moj život je dobio neki drugi ritam, ali ni u čemu se nije razlikovao od onog drugih mladih ljudi.
Dijabetes nije i ne sme biti prepreka za normalan život. Poželjno je biti aktivan, ali meni se dešavalo da preteram. Predivna dr Bratimirka Jelenković, dečji endokrinolog iz Zaječara što me je vodila do punoletstva, čim bi me videla na vratima ordinacije – konstatovala bi ”opet si se preforsirao”. Dešavalo se da dovedem telo do krajnjih granica, a onda bi šećer krenuo da ”luduje”. Ostao bih nekoliko dana u bolnici, primio infuziju i malo se oporavio, a onda bih se vraćao svakodnevnom životu.
Bezuslovna podrška
Oduvek sam imao bezuslovnu podršku porodice, drugova iz škole, okoline. Nikad nisam krio da imam dijabetes, još manje strahovao da bi me neko mogao odbaciti zbog toga. Ni danas mi to nije tabu tema, mada poznajem ljude koji smatraju da je to intimna stvar, te da dijabetes nije nešto što ih definiše. Slažem se da dijabetes nije najbitnija odrednica u mom životu, ali jeste bitna. To nije nešto što ću regulisati tako što ću popiti lek i završiti s tim za taj dan. Ako se s nekim viđam intenzivnije, doći će momenat kada ću morati da izvadim merač za šećer i insulin. Nemam nameru da to krišom radim.
Dodatne komplikacije
Pre tri godine dobio sam i celijakiju. Cele te, 2013. godine, šećer mi je ”divljao” i ništa nisam mogao da uradim povodom toga. Iako nisam imao klasične simptome celijakije (problemi s varenjem, apetitom, stolicom), doktorka je predložila da ispitamo i tu mogućnost, jer postoji 2% verovatnoće da osoba s dijabetesom razvije celijakiju, i obratno. Dok nisam imao celijakiju, dijabetes nisam ni osetio. Sada je za nijansu teže. Ona se leči bezgluteinskom dijetom: zabranjeno je konzumiranje hrane koja sadrži pšenicu, ječam, hmelj, ovas… Problem je što u mnogim namirnicama postoji tzv. skriveni gluten, pa dodatno moram voditi računa o ishrani. Ako pojedem nešto što sadrži gluten, prvo će se pojaviti stomačni problemi, a zatim će mi šećer danima oscilirati.
Insulinska pumpa – neostvarena želja
Moja terapija podrazumeva četiri doze insulina dnevno: tri brzodelujućeg i jedna doza dugodelujućeg. Poželeo sam da imam insulinsku pumpu, ali je nisam dobio. U većini zemalja osobe s dijabetesom dobijaju pumpu nedugo nakon postavljanja dijagnoze, najduže posle godinu-dve. Polazi se od toga da saniranje komplikacija košta više nego da se u startu uloži u lečenje, ma koliko ono bilo skupo. Kod nas se pumpa dobija kada više ne pomaže, više ima funkciju da uspori propadanje organizma.
”Plavi krug” od neprocenjivog značaja
U Zaječaru sam bio pod nadzorom izvrsnih lekara, mogao sam da im se obratim za svaku nedoumicu. Međutim, falilo mi je da čujem nečije iskustvo. Lekari mogu da vam prenesu ono što piše u knjigama, ali nekada će vam više pomoći savet iz prve ruke. U tom smislu, postojanje ”Plavog kruga” je od neprocenjive važnosti. Tu ćete dobiti svaki vid podrške, edukaciju, započeti nova druženja, razmeniti mišljenja. Ideja mi je da jednog dana nešto slično pokrenem i u rodnom gradu.
Mnogobrojne aktivnosti
Pre dve godine prijavio sam se za kamp Dijabetes lideri Srbije, koji se tradicionalno održava u Gamzigradskoj banji. Tada sam stupio u kontakt s ljudima iz Dijabetološkog saveza Srbije i ”Plavog kruga”, u čiji rad sam se uključio kada sam došao u Beograd na studije. Kao jedan od 23 predstavnika iz cele Evrope, učestvovao sam i na IDF liderskom kampu mladih, koji je letos održan na Kipru. Imali smo brojna predavanja i radionice, na kojima sam mnogo naučio, a u slobodno vreme smo se divno družili. Raspoloženije ljude nikada nisam video, a svi u ekipi bili smo s dijabetesom tipa 1. Prošle godine sam učestvovao na MHealth Grand Touru, biciklističkoj turi kroz Evropu – za devet dana prešli smo 1.500 km, od Brisela do Ženeve. Primarni cilj bio je podizanje svesti o dijabetesu, a istovremeno smo učestvovali i u studiji – kako dugotrajna i teška fizička aktivnost utiče na osobe s dijabetesom. Bili smo priključeni na razne aparate, više puta dnevno merili su nam šećer, opterećenje srca u toku vožnje, puls… Pratili su čak i kako spavamo. Imao sam priliku da isprobam najnovija medicinska sredstva za kontrolu dijabetesa (kao što je Dexom Continuos Glucose Monitor). Nadam se da nećemo dugo čekati da takve sprave postanu deo naše svakodnevice. Inače, ja, sa devetnaest, bio sam najmlađi učesnik trke, dok je najstariji imao više od 60 godina. Poenta je da ljudi s dijabetesom mogu sve!
Tekst: Eva Čubrović
Foto: Mladen Sekulić
VIŠE SAVETA NAĆI ĆETE U NOVOM BROJU MAGAZINA DIJABETES!
PRATITE NAS I NA FACEBOOKU: https://www.facebook.com/Magazin-Dijabetes
STARE BROJEVE POTRAŽITE NA SAJTU novinarnica.net
