Imala je 25 godina kad je saznala da boluje od dijabetesa tipa 1. Bilo joj je teško da prihvati dijagnozu i da se prilagodi, ali je uspela! Danas, tri godine kasnije, dvadesetosmogodišnja Jovana Karanović iz Bačke Palanke srećna je uprkos svemu. Uživa u životu sa svoja tri superheroja: suprugom Rašom i sinovima Filipom i Kostom
Ona je nasmejana, vedra i lepa. I hrabra. I veliki emotivac. Kakvog nadaleko nema! Udala se za “njenog Rašu” i svakim danom je, kako priznaje, sve srećnija zbog toga!
„Pored sebe imam superčoveka, supertatu i supersupruga. Marvel bi mogao da kreira jednog superjunaka od mog Raše”, kaže Jovana Karanović.
Završila je master studije pedagogije, ali je već pet godina na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Prvog sina Filipa dobila je pre dijabetesa, juna 2013. godine, da bi drugi potomak, mlađani Kosta, stigao dve i po godine nakon dijagnostikovanja bolesti, 8. marta 2017. Njeno biće čine boje, osmeh, nepresušna energija, simetrija, perfekcionizam, ljudi oko nje i njeni momci – superheroji.
Kako je sve počelo
“Volim da se našalim kako sam rodila polovno dete, mislim na prvenca Filipa, pa smo morali da ga popravljamo. Nisu bile u pitanju nikakve velike popravke, ali i te sitne zahtevale su stalne posete lekarima i hospitalizacije. Ja sam sve to preživljavala u suzama, u stalnoj panici, strahu. Dijabetes je tad rešio da me ‘načne’.
Godine 2014. letovali smo u našoj kući u Igalu. Raša nije mogao da ostane s nama celo leto na moru zbog posla. Moja mama, Filip i ja smo rešili smo da uživamo do kraja avgusta. Međutim, Filip je, kao i mnoštvo druge dece, dobio stomačni virus. Te dane agonije nikad neću zaboraviti. Mama i ja smo danonoćno pokušavale da ga napojimo, da mu oborimo temperaturu, ali uzalud.
Nekoliko puta vodila sam ga pedijatru u Herceg Novi. Nakon jedne od poseta hospitalizovani smo u Kotoru. Filip je dehidrirao. Nisam ni znala koliko je to strašno stanje dok to nisam doživela. Gledaš u svoje dete koje nema snage da podigne kapke, koje ne mokri već dva dana, koje te treba a ti si potpuno bespomoćan. Toga dana obolela sam od dijabetesa tipa 1.
Filip je u narednih 12 sati primio četiri boce infuzije i konačno mokrio. Bolnički pedijatar nas je vrlo brzo otpustio kući da ne bih više plaćala bolničko lečenje, ali je upozorio na to da se odmah vratimo u bolnicu ukoliko se stanje pogorša. Filipu se stanje već te noći pogoršalo, ali sam ja, umesto u Kotor, pronašla prvi slobodan let za Beograd i došla kući. Čim smo ušli u stan, Filip je pojeo bananu i popio sokić. Izgleda je patio za kućom – sav je emotivan na mamu!”
Mislila sam da sam samo umorna
“Po povratku s tog letovanja počela sam nekontrolisano da pijem vodu, noću me je budila žeđ i osećaj suvih usta, umor mi nije dopuštao da gledam, ali ja sam bila prezadovoljna jer sam imala 15 kilograma manje.
Jedne septembarske subotnje večeri sedela sam s mamom na terasi. Požalila sam joj se kako sam sebi dosadna koliko puta idem da mokrim. Na tu žalbu dodam i komentar kako nije ni čudno što toliko mokrim kad pijem po šest litara vode dnevno. Mama mi je rekla da odmah proverim šećer. Nisam htela da poverujem u to, ali sam te noći na internetu pretražila sve o dijabetesu. I dalje nisam verovala, iako sam imala sve simptome. Ubeđivala sam sebe da sam samo preumorna zbog deteta.
Nedelja je ujutru, samo o tome razmišljam, osećaj umora me je samleo, zaspala sam na tepihu igrajući se s Filipom. Probudio me je Raša. Nazula sam svoje roze klompe, uzela sto dinara i otišla da kupim hleb. I dalje samo razmišljam o dijabetesu.
S hlebom u kesi ušla sam u apoteku da mi izmere šećer. Vrednost 24. Ja i dalje neću da poverujem. Iz apoteke sam produžila do Službe hitne pomoći. Vrednost 26. Panika, strah, plač… bezizlazna situacija. Zamolila sam medicinsko osoblje da jave mom Raši kako se ne bi zabrinuo gde sam dosad, a otišla sam samo po hleb.
I tako je, s hlebom u jednoj ruci i zgužvanim kusurom u drugoj, počela moja borba. Odmah sam hospitalizovana. Smeštena sam na odeljenje za dijabetes. Tih osam dana preživljavala sam pravi pakao. Najpre zato jer sam odvojena od Filipa, a potom što pokušavam da se suočim s bolešću. Pored dijabetesa, dijagnostikovana mi je i hipertireoza, koju prate hipertenzija i tahikardija. Upoznajem se s bolešću, režimom ishrane, insulinom, merenjem šećera… ma, ceo svet mi se izvrnuo naglavačke. Imala sam 25 godina i tu opaku bolest. Čak ne mogu ni da izustim šta mi se sve tada motalo po glavi.”
Živ se čovek na sve navikne
“Usledio je period adaptacije na novonastalu situaciju. Sad mi je sve to rutina, ali tada…
Odmah sam se učlanila u Udruženje dijabetičara i od njih sam dobila ogromnu pomoć. Intenzivirala sam kontakte s ljudima koji već boluju, njihova iskustva bila su mi veoma važna. Sećam se da sam se čudom čudila kako dijabetičar može da pojede nešto slatko. Sad i ja to radim. Odjednom, na mom trpezarijskom stolu nema činije s voćem već aparat za merenje šećera, insulin, alkohol za dezinfekciju uboda, lekovi za štitnu žlezdu, pritisak i tahikardiju, vaga za merenje porcija. Trebalo mi je nekoliko meseci da se adaptiram i da se pomirim s tim. Mislim da je najduže trebalo mojoj mami i mom Raši da to prihvate. U prvi mah bila sam prestravljena, ali vrlo brzo me je ta emocija napustila. Živ se čovek na sve navikne.
Pre nego što sam obolela, šećer mi je bio uredan, proveravala sam ga na redovnim sistematskim pregledima i u toku prve trudnoće. Druga trudnoća – s dijabetesom – bila mi je pravi izazov, ali Kosta i ja smo to junački izgurali.”
Ovo će biti moja pobeda!
“Moj život s dijabetesom razlikuje se od života ostalih samo po tome što često moram da posećujem lekare. Ja na to tako gledam. Osećam se odlično. Već sam rekla da ću u ovoj borbi ja pobediti, i hoću!
Put ka toj pobedi jeste režim ishrane (tri glavna obroka i tri užine na tri sata), odgovarajuća terapija (primam četiri doze insulina), redovno merenje vrednosti šećera (pred svaki glavni obrok, mada kad se saživiš s dijabetesom, i bez merenja tačno znaš koliko ti insulina treba za koji obrok) i osmeh.
Ja imam mnogo razloga da budem pobednik u ovoj borbi, a najjači motiv su mi moji momci. Nemam prostora za odustajanje, čak ne znam ni kako se posustaje. Uživam u svakoj sitnici, u svakom danu. Radujem se svakoj Filipovoj krasti na kolenu, to mi je znak da uživa u igranju s decom u dvorištu, svakom Kostinom osmehu. Ma, ja se radujem svemu i svakome, naprosto sam takva. Nekad mi budi radost i to što imam dijabetes, tj. što sam obolela od bolesti s kojom se živi, što me nije pokosila neka progresivnija i teža bolest.
Jedini strah s kojim ležem i ustajem jeste da Filip i Kosta ne obole. Ali, imam ogromnu podršku. Ne mogu da nabrojim sve one koji su mi, poput vetra u krilima, u ovoj borbi. Mnogo ih je i svi se bore zajedno sa mnom – moja porodica, prijatelji, kumovi, lekari.
Svako ko ima dijabetes treba da zna da je i život s dijabetesom život. I da svi mi živimo slatkim životom, što zbog šećera, što zbog karaktera.”
Emotivac sam kakvog nema!
“Da li je stres bio okidač? Ja sam emotivac kakvog nadaleko nema. Teške situacije ne preživljavam stresno, ja ih preživljavam pretragično i predramatično. To je mnogo intenzivnije od stresa. Ta moja emotivna strana, koja je moj atribut od malih nogu, dovela me je do dijabetesa.
Hereditet za dijabetes i imam i nemam. Moj pokojni otac živeo je vrlo neurednim životom, pa smo sestra i ja vrlo retko kontaktirale s njim. U tim retkim kontaktima jednom nam je rekao da je oboleo od dijabetesa tipa 1. Tad je imao 47 godina. Pre njega niko nije bolovao od šećerne bolesti. On je za dve godine preminuo. Ostaje pitanje da li je kod mene u pitanju genetika ili smo kao dva izolovana slučaja oboje oboleli? On od neurednog života, a ja od emocija.”
Foto: privatna arhiva
VIŠE SAVETA NAĆI ĆETE U NOVOM BROJU MAGAZINA DIJABETES!
PRATITE NAS I NA FACEBOOKU: https://www.facebook.com/Magazin-Dijabetes
STARE BROJEVE POTRAŽITE NA SAJTU novinarnica.net
