Praksa pokazuje da gotovo svaka osoba s dijabetesom, iz neznanja, nezainteresovanosti ili neinformisanosti, pravi greške koje povećavaju rizik od brojnih komplikacija, poput srčanog i moždanog udara, slepila, bolesti bubrega…
STRUČNI SARADNIK: Doc. dr Novaković Paro, endokrinolog
”Ne mogu više da se setim svih grešaka koje sam pravio. Prvo sam odbijao da prihvatim dijagnozu. Zvučalo mi je nekako strašno saznanje da ću do kraja života imati hroničnu bolest zbog koje mogu i da oslepim ili izgubim nogu. To je trajalo nekoliko meseci, sasvim dovoljno da mi se zbog neuzimanja terapije stanje pogorša. Neredovno sam merio šećer u krvi, a imao sam izlete i kad je o alkoholu reč. Činilo mi se da sam lutao, jer nisam imao dovoljno znanja o svojoj bolesti. Uz sve to, nisam hteo bilo koga da opterećujem svojim dijabetesom, pa je izostala podrška koja mi je, ispostavilo se na kraju, bila vrlo potrebna”, priča 33-godišnji Petar Z. iz Bačke Palanke, koji već sedam godina boluje od dijabetesa tipa 1. Danas, posle brojnih uspona i padova, tačno zna gde je i zbog čega pravio greške i koliko mu je svaka od njih donela komplikacija, nemira i, najgore od svega, koliko je produžila početak preuzimanja odgovornosti za svoje stanje.
Prema mišljenju endokrinologa dr Jovanke Novaković Paro, veoma je važno blagovremeno odreagovati. Kada se razviju komplikacije, nije sve još uvek izgubljeno, ali je veliko pitanje daljeg kvaliteta života.
Greška 1: Lekovi će sami obaviti posao
Praksa pokazuje da je veliki broj osoba s dijabetesom koje veruju da će lekovi sami od sebe kontrolisati bolest i da stoga nije nužno da menjaju dotadašnje navike. Pa tako, uz uzimanje terapije, mnogi nastavljaju s konzumacijom sokova, alkohola, povremeno pojedu čokoladu, kolač, parče torte, ne vežbaju… jer misle ”ne može se ništa loše dogoditi, koristim lekove”.
Savet lekara: Medikamenti predstavljaju samo deo u celokupnoj kontroli dijabetesa. Sami lekovi bez zdravog načina života ne mogu doneti poboljšanje niti držati dijabetes pod kontrolom na duge staze. Pravi lek, koji se ne uzima s čašom vode i u obliku pilule, jeste adekvatan režim ishrane.
Greška 2: Zanemarivanje dijagnoze
”Kada sam saznao da bolujem od dijabetesa, trebalo mi je nekoliko meseci da prihvatim dijagnozu i da je saopštim ljudima oko sebe. Strahovao sam od njihove reakcije i od gubitka posla. Radim kod privatnika koji nije baš blagonaklon prema pauzama u radu, a treba da jedem u tačno određeno vreme, proveravam šećer pre obroka i da ubrizgavam insulin. Valjda sam zbog svega toga i počeo da zanemarujem bolest. Preskakao sam obroke, ubrizgavao insulin samo kad uspem da odem do toaleta i malo-pomalo završio sam u bolnici. U bolničkom krevetu sam shvatio da ne mogu, ni zbog posla ni zbog porodice, više tako da se ponašam. Dijabetes zahteva punu pažnju, nema periodičnog bavljenja ovom bolesti”, priča 55-godišnji Marko V.
Savet lekara: Upravo je ovo česta problematika pojedinca, ali i društva. Dijabetes ne ograničava radnu sposobnost i obolela osoba i te kako može da doprinese i poslovnoj i društvenoj zajednici i – ne treba da ima osećaj krivice, a još manje potrebu da se skriva. Dijabetes zahteva određen stil života i primenu terapije. Ukoliko se osobi omogući da redovno kontroliše nivo šećera u krvi, uzima obroke i terapiju u određeno vreme, što sve vrlo kratko traje i ne umanjuje bitno radno vreme, poslodavac će imati zadovoljnu i bolje radno sposobnu osobu, sa smanjenim rizikom od komplikacija. Nažalost, ovo je čest primer nečega što u društvu i sistemu treba da se menja.
Međutim, nezavisno od posla dešava se da osobe zanemaruju dijagnozu, da traže razloge za povišen šećer i misle da je on prolaznog karaktera. Skloni su da kažu ”to je meni od stresa”. Ukoliko je šećer povišen iz bilo kog razloga, šta god da je, on je povišen i treba odreagovati na adekvatan način – bez ignorisanja bolesti!
