Eksperti su, posle sprovođenja niza obimnih studija, ustanovili da se komplikacije mogu odložiti, i to na duži rok, ukoliko se ranije počne s upotrebom insulina
Objašnjava: Prof. dr Edita Stokić, endokrinolog
Rezultati studija koje se poslednjih godina intenzivno sprovode na najuglednijim svetskim klinikama nedvosmisleno upućuju na zaključak da je dosadašnji protokol lečenja dijabetesa tipa 2 (DM2) zapao u “kliničku inerciju”, što je izraz koji se u medicini koristi za terapiju što stagnira, tačnije ne pokazuje odgovarajući (i očekivani) napredak u tretiranju zdravstvenog problema.
ŠTA NEDOSTAJE DOSADAŠNJOJ TERAPIJI DM2
Lečenje DM2, metaboličkog poremećaja koji karakterišu smanjena funkcija beta-ćelija pankreasa i insulinska rezistencija usled kojih dolazi do povišenog nivoa glukoze u krvi i porasta koncentarcije slobodnih masnih kiselina, sprovodi se korak po korak. Tradicionalni pristup polazi od promene načina života (pravilna ishrana, fizička aktivnost, po potrebi redukovanje telesne težine), da bi se potom, zbog sve češće, ponekad i konstantne hiperglikemije, prešlo na oralne medikamente: stimulatore lučenja i sinteze insulina (sulfonilureja, meglitinidi)), lekove koji podstiču osetljivost na ovaj hormon (bigvanidi i glitazoni) i one koji suzbijaju apsorpciju glukoze (glipini, GLP1 analozi). Nakon nekog vremena, u proseku šest godina posle dijagnostikovanja bolesti, zbog propadanja beta-ćelija i sve težeg regulisanja glikemije u terapiju se kao poslednja opcija uvodi i insulin. Ovakav protokol, kako pokazuje sve veći broj istraživanja, ima određene nedostatke, što se pre svega odnosi na, dugoročno gledano, sve teže održavanje optimalnih vrednosti glukoze u krvi i, posledično, relativno brz razvoj komplikacija dijabetesa – promena na sitnim i velikim krvnim sudovima uz rizik od opasnih kardiovaskularnih incidenata, bubrežne insuficijencije i drugih neželjenih pratilaca šećerne bolesti. Tome svakako treba dodati i činjenicu da se dijabetes tipa 2 u najvećem broju slučajeva otkriva vrlo kasno, kada su uveliko tu i komplikacije.
ŠTA SE MOŽE PREDUZETI
Eksperti su, posle sprovođenja niza obimnih studija, ustanovili da se komplikacije mogu odložiti, i to na duži rok, ukoliko se insulin uvede mnogo ranije u terapiju, štaviše – čim se bolest otkrije – naravno, u kombinaciji sa odgovarajućim medikamentima i uz primenu većih doza ovog hormona. Neke vodeće klinike odmah su prihvatile novi protokol lečenja, ali, kao i uvek kada je reč o nečem novom, ima stručnjaka koji se, uprkos jakim argumentima, protive ovoj promeni, jer, kako ističu, postoji velika opasnost od čestih hipoglikemija. Na ovo su dobili odgovor da se pad glukoze u krvi može sprečiti primenom savremenih analoga insulina, za razliku od komplikacija koje su teške i – nepovratne.
ZAŠTO SE OKLEVA
Barijere, iz različitih razloga, stvaraju i pacijent i lekar, čak i kada je krajnje vreme za primenu insulina. Oboleli od dijabetesa možda se plaši igala, strepi od nepoznatog, oseća se manje vrednim i “bolesnijim”, veruje da će biti etiketiran i žigosan, misli da neće biti u stanju da funkcioniše kao dosad, da će biti manje efikasan na poslu… I zato često traži odlaganje uzimanja insulina, a mnogi lekari pristaju na “kompromis” smatrajući da pacijent ”još nije psihički spreman” pa mu daju vremena ”da prihvati situaciju”. A dragoceno vreme teče…
KOJE SU PREDNOSTI RANE INSULINSKE TERAPIJE
1. Sprečava propadanje beta-ćelija
Kod obolelih od dijabetesa tipa 2 oko polovine beta-ćelija pankreasa i dalje obavlja svoju osnovnu funkciju – lučenje insulina, ali s godinama, zbog konstantno povišenog nivoa šećera u krvi, njihov broj se rapidno smanjuje. Rana insulinska terapija zaustavlja taj trend (moglo bi se reći “relaksira” beta-ćelije oslobađajući ih prevelikog napora) i produžava vek ovih malih “fabrika insulina”, što, podrazumeva se, olakšava regulisanje glukoze u krvi. Štaviše, dešava se da neaktivne beta-ćelije, zahvaljujući ovakvoj podršci, ponovo počnu da luče insulin, što, naravno, ne vodi izlečenju, ali može uvesti bolest u remisiju.
2. Dugoročno smanjuje rizik od kardiovaskularnih bolesti
Produžena izloženost hiperglikemiji i povišene vrednosti masnoća, koje su redovan pratilac šećerne bolesti, dovode do nastanka aterosklerotskih promena i sužavanja velikih krvnih sudova (makroangiopatiaj), što povećava rizik od razvoja infarkta i moždanog udara. Gotovo 80% obolelih od dijabetesa umire od kardiovaskularnih komplikacija u koje spada i začepljenje krvnih sudova nogu i nastanak gangrene. Ovo je glavni razlog, kako ističu eksperti, zbog kojeg terapija šećerne bolesti tipa 2 mora da bude mnogo agresivnija, a to pokazuju i dugogodišnja istraživanja na velikom broju pacijenata. Nepobitno je utvrđeno da kombinovana primena lekova i insulina, ukoliko se sprovodi od samog početka lečenja DM2, smanjuje rizik od ovakvih komplikacija gotovo za četvrtinu. Osim regulisanja glikemije, insulin u ovakvim slučajevima donosi još jednu dobrobit – snižava nivo masnih kiselina čija zastupljenost u krvi doprinosi stvaranju naslaga na zidovima krvnih sudova.
3. Usporava promene na sitnim krvnim sudovima
Jedna od najtežih komplikacija dijabetesa i direktna posledica visokog nivoa glukoze u krvi, bilo da je reč o tipu 1 ili 2, svakako je mikroangiopatija – propadanje sitnih krvnih sudova usled zadebljanja i slabljenja njihovih zidova. Nažalost, veliki broj obolelih od MD2 ima upravo taj problem koji se očituje na bubrezima (nefropatija), očnom dnu (retinopatija) i/ili kao dijabetička neuropatija. Razlog za to je neregulisana glikemija, odnosno česti skokovi glukoze u krvi, što se, kako studije pokazuju, može sprečiti blagovremenim uvođenjem insulina u terapiju. Praćenje kontrolnih grupa koje su učestvovale u ovim istraživanjima nedvosmisleno je potvrdilo da takva promena u načinu lečenja smanjuje rizik od nastanka ili znatno usporava razvoj mikroangiopatije.
Foto: Thinkstock
VIŠE SAVETA NAĆI ĆETE U NOVOM BROJU MAGAZINA DIJABETES!
PRATITE NAS I NA FACEBOOKU: https://www.facebook.com/Magazin-Dijabetes
STARE BROJEVE POTRAŽITE NA SAJTU novinarnica.net
