”Saznanje da imam dijabetes za mene je predstavljalo šok! Sticajem okolnosti poznavala sam ženu koja je imala dijabetes, pretpostavljam neregulisani, i koja je umrla od toga, pa je u uzrastu u kojem sam bila to bilo dovoljno da zaključim da i sama imam bolest koja je fatalna. Danas znam da je dijabetes zdravstveni problem s kojim se mogu sasvim normalno dočekati pozne godine, s tim što je neophodna disciplina“, kaže naša sagovornica Jovana
Jovana Živić (23) iz Zaječara s dijabetesom se prvi put susrela u šestom razredu osnovne škole. Prva reakcija, logično, bila je bojazan i pitanje koje se samo nametalo: šta sad? U međuvremenu je naučila da živi s dijabetesom, kaže da ne bi ni znala drugačije, jer – to je ona. Dijabetes joj je dijagnostikovan kad je imala dvanaest godina, preciznije – u januaru 2006. ”Da nešto nije u redu bilo mi je jasno još u novembru. Neprekidno sam jela i pritom gubila u težini, smršala sam čak 10 kg. Konstantno sam bila žedna. Jednom prilikom mi je pozlilo na času fizičkog – nakon što sam istrčala koliko i druga deca, ali čim sam pojela parče proje koje sam imala kod sebe, bilo mi je mnogo bolje. Međutim, niko nije prepoznao simptome. Kad već nisam mogla da podnesem količine vode koje sam pila i neprekidnu suvoću u ustima – koju sam pokušavala da ublažim dodajući po nekoliko kapi limuna u vodu – roditelji su me odveli lekaru.”
Bez prave edukacije
Odmah su me zadržali u bolnici, te su me priključili na infuziju i dali mi prvu dozu insulina. Sutradan mi je bilo bolje. Okupili su se moji roditelji, porodica, lekari… Pamtim da je jedna doktorka rekla ”kakvih sve stvari ima u životu, ovo je još i dobro”. U mojoj porodici niko nije imao dijabetes. Lekari pretpostavljaju da je neki virus napao pankreas, a činjenica je i da sam kao mala imala slab imunitet i da sam bila bolešljiva. Istini za volju, u početku sam malo ”lutala” jer nisam imala dobru edukaciju. Niko me nije uputio u osnovne stvari, kao što su doziranje insulina i način ishrane. Dijetetičarka mi je dala šablon-dijetu koje sam se pridržavala nekoliko meseci. Međutim, ne možete očekivati od deteta, pa ni od odraslog čoveka, da svaki dan jede krišku sira, parče salame i komad hleba. Čim bih napravila i najmanji iskorak, glikemija je bila loša. Smatrala sam da dijetalne keksiće mogu da jedem koliko želim jer ne sadrže šećer. Nisam znala da postoje zamenske varijante, npr u vidu fruktoze. Bilo je tu i drugih stvari koje sam otkrivala na osnovu ličnog iskustva. Recimo, promena vremena dosta utiče na osobe s dijabetesom. Kad je kišni dan, desi se da ujutru ustanem s malo lošijom glikemijom. Takođe, kod žena važnu ulogu imaju i hormoni.
Od penova do pumpe
Prvo sam imala terapiju penom – četiri doze, kasnije je terapija korigovana na pet doza dnevno. Od početka sam bila svesna da nema hoću-neću. Prosto, mora tako. Prvu dozu insulina sama sebi sam dala, kasnije su i moji roditelji i sestra naučili šta treba. Ipak, imala sam utisak da mi je lakše i da me manje boli kad se sama ”bocnem”, a i trudila sam se da moje najbliže ne opterećujem previše.
Sa šestnast godina sam dobila prvu insulinsku pumpu, sada već imam i drugu. Kao i svakoj tinejdžerki, bilo mi je važno šta drugi misle i šta će mi reći, a pumpa mi je delovala kao neka ogromna naprava s kojom ne znam šta bih. Neko vreme nisam želela ni da čujem za nju, a sad sam srećna i zahvalna svima koji su mi omogućili da je dobijem u pravom trenutku. Mi još nismo uhvatili korak s okolnim zemljama, gde je trend da se pumpa daje mladim i zdravim osobama, kod kojih ne postoje vitalna oštećenja. Treba sprečiti nastanak komplikacija, a ne čekati da do njih dođe pa ih onda regulisati. Meni je pumpa olakšala svakodnevni život.
O bolesti se (ne) priča
Znam da ima raznih slučajeva, ali ja zaista nikada nisam osetila diskriminaciju. Profesori mi nisu branili da dam sebi insulin kad je potrebno, vršnjaci me nisu odbacivali… Ako se dobro sećam, u školi sam bila jedino dete s dijabetesom. Nisam, čak, poznavala ni nekog starijeg ko ima tu dijagnozu. U malim sredinama o bolesti se ne priča, pa ni ja nisam imala s kim da razmenjujem iskustva. Probala sam da stupim u kontakt s jednom devojkom za koju sam čula da ima dijabetes, ali me je ona eskivirala rečima: ”Odlično se osećam, nemam šta da pričam o tome.”
Meni ne smeta da govorim o tome, štaviše. S dijabetesom se zauvek živi, to nije nešto što će proći. Važno je konstantno pričati o toj temi jer se tako podiže svest o značaju zdravog života (kao vida preventive ili bar prolongiranja pojave prvih simptoma). Ranije je i sam termin insulin za mnoge predstavljao bauk. Danas je situacija drugačija, ali ima još prostora za napredak. Primetila sam da ljudi imaju blagonaklon stav prema meni kad čuju da imam dijabetes, ljubazni su i spremni da pomognu i u nekim uobičajenim svakodnevnim situacijama. Jedino im nije baš jasno kako se hranim, smem li sve da jedem, mogu li da radim… Tu sam da odgovorim na svako pitanje.
S dijabetesom se normalno živi
Nekad se zapitam da li bi moj život bio drugačiji da nemam dijabetes. Ali to sam ja. Ne bih znala drugačije. S dijabetesom živim već deset godina, i živim sasvim normalno. Hvala bogu, nisam imala nikakav problem. Svesna sam toga kako stoje stvari, jasno mi je da je moj organizam drugačiji od organizma potpuno zdrave osobe – meni šećer nekad ide i do 10, kod njih je 4 do 6. I pre nego što izmerim šećer, znam kad je povišen: nervozna sam, boli me glava, imam utisak da me oči ”zatežu”, žedna sam. Međutim, to se sve dovede u red kad dam sebi korekciju. Trudim se da pazim na ishranu, tim pre što pohađam Visoku medicinsku školu – smer nutricionizam. Nisam ljubitelj slatkiša i ne pijem sokove, sve ostalo konzumiram u skladu s principima slatke matematike. Dan počinjem čašom mlake vode u koju dodam malo meda, cimeta i đumbira. Pijem dosta limunade, pa i kafu, a treba znati da se ona ne uzima uz citrusne sokove jer vezuje vitamine i oni samo prođu kroz organizam. Zdrav način ishrane podjednako je važan koliko i fizička aktivnost. Dugo sam tražila ono što mi najviše odgovara. Probala sam zumbu, kardio-boks, trčanje… Vežbanje u teretani sam brzo otpisala jer mi je bilo naporno i mišići dosta trpe. Posledinjih godinu dana vežbam power jogu – toliko mi prija da nameravam da završim kurs i time se ozbiljnije pozabavim. Živim poput većine svojih vršnjaka: družim se, izlazim i putujem.
Aktivnosti u ”Plavom krugu”
Privodim kraju fakultet i polako počinjem da razmišljam – šta dalje. S tim u vezi, mi u ”Plavom krugu” mislimo da bi se malo više trebalo govoriti o zaposlenju i pravima osoba s dijabetesom. Uz dobru regulaciju šećera mi možemo raditi sve poslove, ali neophodno je da nam se obezbede određeni uslovi: pauze za obrok u određeno doba dana, kao i da možemo sebi dati insulin kad zatreba. U određenim profesijama poželjni su i češći trenuci predaha, jer usled premora može doći do pada šećera i blage dezorijentisanosti. S aktivistima ”Plavog kruga” prvi put sam se srela krajem srednje škole, na jednom kampu u Gamzigradskoj banji. Čim sam došla u Beograd na studije, stupila sam u kontakt s njima. Uz njihovu pomoć dobila sam odgovore na mnoga pitanja, kako brojati ugljene hidrate, kako pravilno dozirati insulin. Slobodno mogu reći da smo bliski poput članova porodice, tu smo jedni za druge. U stalnom smo kontaktu s ljudima iz regiona, koji su poput nas angažovani na širenju svesti da osobe s dijabetesom mogu sve – pa i da istrče maraton, što je tek jedna od aktivnosti koju svake godine organizujemo.“
Foto: Privatna arhiva
VIŠE SAVETA NAĆI ĆETE U NOVOM BROJU MAGAZINA DIJABETES!
PRATITE NAS I NA FACEBOOKU: https://www.facebook.com/Magazin-Dijabetes
STARE BROJEVE POTRAŽITE NA SAJTU novinarnica.net
