Negativne emotivne reakcije – poricanje, bes, tuga i depresija – ponekad predstavljaju veći problem u lečenju od same bolesti. Ne dozvolite da vas ova osećanja prevladaju i spreče da brinete o svom zdravlju
Bila sam u kuhinji kad se moj muž vratio s redovnog polugodišnjeg lekarskog pregleda. Ušao je i besno bacio novine na šank izjavivši: ”Doktor mi kaže da imam dijabetes!” Povukao je stolicu, strovalio se na nju i zabrinuto podbočio bradu.
Bilo je to 2007. godine. Oboje smo tada imali nešto preko šezdeset godina i uživali u novootkrivenoj slobodi koju donosi penzija. Dok sam tokom svoje karijere radila u laboratoriji, dotakla sam se raznih oblasti medicine, uključujući hematologiju, hemiju i imunologiju. Bila sam načelnik jedne kliničke laboratorije. Moj muž je privodio kraju svoju karijeru konsultanta za informacione tehnologije i željno iščekivao da mi se pridruži u čarima penzionerskog života: putovanjima, baštovanstvu i džogiranju.
Prva faza: Poricanje
Skupila sam njegove rezultate analiza razbacane po šanku. Jasno se videlo. Povišene vrednosti nivoa šećera u krvi pre jela, kao i rezultati A1C testa bili su istaknuti gotovo uvredljivo podebljanim brojevima, i ispod je stajalo jednako podebljano – visoke.
Tokom na brzinu spremljenog ručka razgovarali smo o svemu onome što sa sobom nosi dijabetes tip 2. Šta mu je doktor tačno rekao? Šta je trebalo sledeće da uradi? Odakle se to stvorilo? Podelila sam s njim ono što sam znala o mogućnostima lečenja i poboljšanju stanja, na osnovu dugogodišnjeg rada s rezultatima pacijenata s dijabetesom. Na kraju obroka, oboje smo ćutke sedeli. A onda je on ustao i rekao: ”To mora da je greška. Niko u mojoj porodici nije imao dijabetes. Ovi rezultati su sigurno od nekog drugog”. Složili smo se da ćemo sledeti uputstva lekara: više fizičke aktivnosti, manje slatkiša, a posle šest meseci ćemo ponoviti testove i rezultati će sigurno pokazati da je doktor pogrešio.
Druga faza: Bes
Bila je 2008. godina kad sam otišla na redovan polugodišnji lekarski pregled. Po načinu na koji je doktorica sela pored mene i izvukla olovku iz džepa svog mantila, odmah sam znala da ima nešto o čemu treba detaljno da razgovaramo. Zaokružila je reultat A1C testa i pitala me znam li čemu taj test služi i šta je predijabetes. Da li znam?! Naravno da znam! Tokom svoje karijere izvršila sam na hiljade takvih pretraga i izdala na stotine hiljada takvih rezultata. Bila sam uvređena. Da stvar bude gora, ustala je od stola i otišla do ”ormarića za aparate”, kako je ona to nazvala, odakle je izvadila merač glukoze, lancete i trake za testove. Da li možda znam kako se sve to koristi? Opet to pitanje! Naravno da znam. Provela sam sate i sate objašnjavajući pacijentima kako da koriste uređaje za merenje šećera u krvi kod kuće. Pokušala je da me umiri i ohrabri rekavši mi da predijabetes mogu držati pod kontrolom uz – već pogađate – adekvatnu ishranu i redovno vežbanje. Bio je sad red na mene da tresnem papire o šank kad sam se vratila kući.
Te večeri smo muž i ja pokušali da sagledamo šta nas je sve to snašlo. Nijedno od nas nije gojazno, ja sam čak prilično mršava, a on je samo krupniji momak, ništa više. Oboje smo svakodnevno bili fizički aktivni – redovno smo šetali i plivali u bazenu. Retko smo jeli napolju – uvek smo radije jeli domaću, kuvanu hranu, uz obavezno voće i povrće. Naša jedina slabost bila je čaša vina pre večere i obavezan slatkiš posle obroka.
Tokom večere pokušavali smo da otkrijemo koga bismo u našim porodicama mogli okriviti za to što nam se desilo. Njegov otac, koji ih je napustio još dok je moj muž bio dete, bio nam je prvi na listi optuženih. Mora da je on izvor loših gena. Ali moje porodično stablo, sačinjeno od krepkih Crnogoraca, Makedonaca, Srbijanaca i Bosanaca, vekovima unazad nije beležilo nijednog potomka s dijabetesom. Na kraju smo, uz drugu čašu vina, što nam se inače retko dešavalo, zaključili da je sigurno državna politika takva da se lekari teraju da dijagnostikuju što više dijabetesa. To nam se činilo savršeno logičnim.
Treća faza: Pregovaranje
Morali smo nekako da povratimo kontrolu nad životom. Poslužila sam se znanjem stečenim u laboratoriji i istraživačkim sposobnostima za pripremu protivnapada. Krenula sam na predavanja o dijabetesu. Vratila sam se kući naoružana brošurama i magazinima ”Dijabetes“, „Recepti za dijabetičare”… Na vrata frižidera zakačila sam podsetnik testova i pretraga za bolje kontrolisanje bolesti. Mislila sam da ćemo promenom životnih navika moći da usporimo ili čak zaustavimo napredovanje bolesti. Ako prerađene ugljene hidrate zamenimo integralnim žitaricama i mahunarkama, možda uspemo da sasečemo sve glave šećernog čudovišta.
Pretplatila sam se na časopis o dijabetesu i svaki broj detaljno čitala, od prve do poslednje stranice. Nabavila sam kuvare s receptima jela za čiju se pripremu koriste veštački zaslađivači. U kupovini sam iščitavala sastojke navedene na etiketama namirnica. Uzimali smo samo one koje su označene ”sa smanjenim sadržajem šećera”. Pojačali smo fizičku aktivnost. Prilikom sledeće kontrole, rezulati su bili bolji. Možda ćemo i ozdraviti?
Četvrta faza: Depresija
Najteži korak bio je onaj koji je usledio: terapija metmorfinom. Uzimanje jedne tablete dnevno, a zatim dve, povećanu dozu, doživela sam kao potpuni poraz.
Nekako nam je još gore bilo kad smo morali saopštiti rodbini i prijateljima da moramo smanjiti unos šećera. Slasni kolač od jagoda sa šlagom za nas je bio zabranjen – umesto toga, tražili smo samo jagode, bez ičega. Oboje smo odlučili da tokom porodičnih okupljanja proučimo dobro šta je sve posluženo na trpezi, umesto da se bezglavo zalećemo na domaće kroasane i tortice punjene kremom od vanile.
Peta faza: Prihvatanje
Bili smo veoma iznenađeni kad smo shvatili koliko se naše porodice trude da nam budu podrška. Lekari specijalisti su nas hvalili, kad su videli poboljšane rezultate, što se pridržavamo njihovih saveta. Kad smo najzad otvoreno priznali da imamo dijabetes, dobili smo mnogo bolje usluge od ostalih zdravstvenih radnika. Ne moramo više da objašnjavamo zašto su nam potrebne češće kontrole vida i očiju. Nismo se povukli sa porodičnih skupova i druženja s prijateljima, već naprotiv – još smo više učestvovali u njima. Počeli smo da uživamo u produženim odmorima, kartanju, pisanju mog prvog romana i uređenju bašte sa svežim povrćem. Život nam se promenio, ne obavezno nagore ili nabolje – jednostavno se promenio. Prihvatanje činjenice da jesmo smrtni učinila nas je razboritijim. Ali da li smo imali izbora? Život je avantura, a mi smo spremni da se u nju upustimo.
VIŠE SAVETA NAĆI ĆETE U NOVOM BROJU MAGAZINA DIJABETES!
PRATITE NAS I NA FACEBOOKU: https://www.facebook.com/Magazin-Dijabetes
STARE BROJEVE POTRAŽITE NA SAJTU novinarnica.net
