Imala je pet godina kad je saznala da boluje od dijabetesa. Ipak, svet joj se nije srušio, već ga je u godinama što su dolazile gradila hrabro, odlučno i strpljivo. Trinaest godina je takmičarski plivala za „Partizan“, a sad je studentkinja treće godine sociologije. Takođe, napisala je kratki strip, te ove godine kao aktivistkinja Plavog kruga predstavljala Srbiju, Udruženje i Dijabetološki savez u IDF (International Diabetes Federation) kampu za mlade lidere Evrope. Ovo je priča dvadesetdvogodišnje Jelisavete Fotić.
Da me je neko pre kampa pitao ko sam ja, sigurno bih imala drugačiji odgovor od onog koji imam sada. Ranije sam se čudila kad mi neko sa strane kaže da mi se divi, te da u meni vidi pravog borca, jer sebe nisam videla u tom svetlu. To je valjda zato što sam navikla da se borim s preprekama, pa ih tako više i ne percipiram. Ne čestitam sebi na uspesima, jer mislim da sam ih konstantnim radom i zaslužila. Ja sam, dakle, uporna, realistična, buduća sociološkinja… I vrlo sam ozbiljna kad je preda mnom neki zadatak. Zalažem se za jednaka prava svih ljudi. Šta me čini srećnom? Kad s namerom uspem nekoga da nasmejem.
Mrzela sam špriceve
Dijabetes mi je otkriven u novembru 2000. godine. Tome je prethodio virusni bronhitis, od kojeg mi je imunosistem drastično opao. Imala sam poznate simptome učestalog mokrenja i žeđi, uz gubitak telesne mase. Roditelji tad nisu imali uvid u to da dijabetes mogu imati i deca, već su bili upoznati samo sa „staračkim“ tipom dijabetesa. Nakon merenja šećera u krvi u Domu zdravlja, ležala sam u Institutu za majku i dete, pa išla s mamom u Vrnjačku banju na edukaciju. Ne mogu mnogo reći o tome kako sam se osećala i šta sam mislila u tim momentima, jer se desilo pre mnogo godina. Samo znam da mi se svet nije srušio. Naravno da su roditeji prvo bili u šoku – ko ne bi bio, jer davne 2000. u Srbiji jedva da je postojala knjiga o dijabetesu. Ali bili su divni. Informisali su se preko interneta onoliko koliko je to tad bilo moguće, naručivali knjige i časopise iz Amerike i Evrope… Tad i dalje nisu postojali penovi u Srbiji, nego su mi insulin davali preko špriceva. Mrzela sam to, iako nisam nikada imala problem da gledam iglu. Penovima sam se obradovala. Još pre osnovne škole sama sam sebi merila šećer, znajući šta koja vrednost znači. A u osnovnoj sam počela i davati sebi insulin. Roditelji su me oduvek podsticali da se bavim fizičkom aktivnošću, a od četvrte godine počela sam da treniram plivanje.
Britl dijabetes
Dugo moj dijabetes nije bio nazivan britl tipom, zato što su doktori smatrali kako je u pitanju odrastanje, pubertet, profesionalno treniranje… Šta to kod mene podrazumeva: bolja verzija znači da mesec dana, ponekad nekoliko meseci, funkcionišem pod jednim režimom. Onda šećer krene da luduje, pa moram da shvatim šta će u novom periodu treba da radim. Goru verziju čine dnevna ili noćna nezakonitost mojih glikemija. Dijagnoza britl dijabetesa određena mi je tek u 18. godini, kada sam se s doktorkom dogovorila o tome da podnesem zahtev za insulinsku pumpu, koju sam ubrzo i dobila.
Ovo jeste borba
Naravno da život s dijabetesom, taj dvadesetčetvoročasovni posao, nazivam borbom. A imam i dosta razloga za to. Tokom ovih 17 godina – nekoliko puta primala sam glukagen, često bivala u kolima hitne pomoći i na intenzivnoj nezi… I to ne zbog roditeljske ili moje nemarnosti. Zbog ovih iskustava imam određene strahove, ali i nade. Mislim da mogu razumeti svaku osobu koja živi s dijabetesom. Takođe, tu sam da dam neki savet, da pokažem kako sam živi primer nekoga ko ne posustaje.
Imam periode kad mi se dijabetes smuči. Priznajem, pre kampa za mlade lidere prolazila sam kroz fazu koja se zove dijabetesno pregorevanje. I to je normalno, desi se svakome od nas. A meni je drago što mi se desilo baš pre kampa, jer sam tamo dobila toliko energije, ideja i želje da nastavim s radom u Plavom krugu i Dijabetološkom savezu. Jedva čekam sledeći kamp mladih lidera Srbije, gde bi trebalo da budem koordinatorka!
Sve koristi od treniranja
Dok sam trenirala, minimum bockanja za merenje šećera bilo je sedam puta. Pre doručka, pre podne, pre ručka, pred večeru, pred trening, tokom treninga, pred spavanje… Naravno da je bilo teško stalno misliti o dijabetesu – hoću li izdržati trening, morati da izađem i tako uništim sebi neku važnu seriju, da li ću prekasno prepoznati hipoglikemiju, itd. Ali sve ima i lepu stranu. Moju lepu stranu činili su divni ljudi iz tima s kojima sam odrasla. To je bilo jedino mesto gde se nisam osećala toliko drugačijom od ostalih. Oni su me prihvatili i brinuli se o meni kao o mlađoj sestri (iako sam nekad ja bila starija). Trkali su se da mi izmere šećer ili daju neku korekciju. Zanimalo ih je sve, od A do Š. Verovatno nisu shvatali, a u to doba nisam ni ja, kakva su mi podrška bili. Da nisam trenirala plivanje, sigurno bih bila potpuno drugačija osoba. Zahvaljujući plivanju, naučila sam da zavisim od sebe, a ne od drugih, da istrajem u borbi, budem odgovorna i odlučna, otporna i jaka.
Teško mi pada diskriminacija
Najteže mi pada to što nekad mislim da u očima drugih ljudi moj trud ne izgleda dovoljno veliko. Mrzim kad ne mogu imati sve konce u svojim rukama, a kao primer za to može mi poslužiti neki ispit ili kolokvijum. Kad sam polagala prijemni ispit, nadležni su želeli da me stave u grupu ljudi s posebnim potrebama, pa od tog stresa, kao i od straha za budućnost, moji se šećeri nisu mogli spustiti ispod 20. Adrenalin je radio svoje. I kako onda da osoba koja misli da joj od tog jednog prijemnog ispita zavisi budućnost ne krivi dijabetes za to što ne može da se koncentriše onako kako bi se koncentrisala da joj je šećer bio jedna briga manje u tim danima? Mislila sam da se neću ni upisati, a bila sam 23. od 110 ljudi koji se godišnje prime na moj smer. Toliko o tadašnjoj veri u sebe. Ali, kao i u toliko drugih stvari u životu, i tu problem treba preokrenuti u nešto pozitivno. Moj preokret povezan je s podizanjem svesti o dijabetesu, borbom za naša prava i zaustavljanjem diskriminacije, koja je i u ovom, kao i u mnogim drugim slučajevima, vposledica čistog neznanja.
Podrška
Moja najveća podrška bili su i ostali roditelji, s kojima i dan-danas komentarišem i analiziram šećere gotovo svaki dan. To je neki naš ritual. Pored njih, tu je moj dugogodišnji trener Nikola, koji me je spasao na pripremama 2008. godine, kad mi je kao profesionalac dao glukagen. Držeći mi jezik, jer sam imala konvulzije, postavio me u sedeći položaj i pričao sa mnom dok nije došla hitna pomoć. Moj dečko Janko i moji plivači, moje dve najbolje drugarice Sofije i divna porodica iz „Plavog kruga“.
IDF kamp
Još pre pola godine odlučila sam da mi tema sociološkog praktikuma sledeće godine bude povezana s disfunkcionisanjem i reorganizacijom u okviru porodice koja nastaje pod uticajem dijabetesa. Ne mogu dočekati da to sprovedem u delo kao pilot- istraživanje, koje, ako bude uspešno, želim da primenim na celu Srbiju, a možda kasnije i na veći deo Evrope, ukoliko dobijem pomoć od IDF. Odluke roditelja povezane s detetovim dijabetesom neke su od najvažnijih u njihovim životima, a ako nisu u stanju da se dogovore – ishod ne može biti dobar. Kamp je potvrdio da dijabetes i istraživanje o uticaju na ljude i stanje u društvu treba da bude veliki deo mog profesionalnog života kao buduće sociološkinje. To mi je glavni cilj u bliskoj budućnosti.
Svaki od učesnika IDF kampa trebalo bi da izabere moto koji ih najviše pokreće i opisuje, te da ga predstavi u okviru prezentacije o sebi i o svojoj zemlji. Moto koji smatram važnim glasi: Svako vodi borbu o kojoj ti ne znaš ništa. Budi saosećajan. Uvek. Svakoga od nas pogađaju stvari koje nisu vidljive na prvi pogled. To ne znači da nam je život savršen, nego da o onome što je manje očigledno treba nekad više pričati. Zato smatram da uvek treba da budemo objektivni i saosećajni, da razumemo druge ljude i da ne mislimo samo na sebe. Nikad ne znamo kada će nama biti potrebno da neko drugi misli na nas.
Foto: Privatna arhiva
VIŠE SAVETA NAĆI ĆETE U NOVOM BROJU MAGAZINA DIJABETES!
PRATITE NAS I NA FACEBOOKU: https://www.facebook.com/Magazin-Dijabetes
STARE BROJEVE POTRAŽITE NA SAJTU novinarnica.net
